Bunika biljka – evo šta sve treba da znate o njoj!

Verovatno je svako od nas čuo ili mu je čak bio upućen narodni izraz da je “jeo bunike”, koji se povezuje sa nekim neuobičajenim ponašanjem, nečime što deluje potpuno nerazumno ili ludo. Biljka bunika zaista jeste vrsta koja može da izazove bunilo, jer pripada porodici otrovnih vrsta bilja koje sadrži alkaloide tropanske strukture, a upravo oni izazivaju halucinacije i poremećen doživljaj stvarnosti. Bunika je korovska biljka, koju možemo naći pored puteva i na zapuštenim mestima. Njen ukus je gorak, biljka je neprijatnog mirisa i cela je otvrovna. Upravo odatle i potiče izraz “kao da si jeo bunike”.

Bunika je korov, Hyoscyamus niger, koji pripada porodici pomoćnica i otrovnim vrstama bilja sa alkalodidima hiosciaminom, skopolaminom, apoatropinom i atropinom. Njeno delovanje je slično kao i kod biljaka tatule i beladone, ali zbog manje koncentracije pomenutih alkaloida je slabije. Njeno opijajuće otrovno dejstvo izaziva gubitak pamćenja, delirijum, euforiju, preterane doživljaje okoline, pojačanu senzibilnost, doživljavanje apstraktnih imaginacija, osećaj lebdenja, razdvajanja duha i tela i tako dalje. Deluje kao pravi opijat i u većim količinama može da dovede do kome i smrti.

Raste na zapuštenim mestima, na neobrađenim poljanama, pored puteva i pored ograda. Odlikuje se jednostavnom ili razgranatom stabljikom, sa duboko nazubljenim listovima. Cveta žućkastim cvetovima sa mrežom ljubičastih žilica, a plod biljke izgleda kao tobolac pun semenki. Cela biljka je lepljiva i vunasta, nije privlačna i veoma je neugodnog mirisa. Svi delovi biljke su otrovni.

Bunika biljka – sve što trebate znati

Bunika kao otrov i kao lek

Bunika je bila odavno poznata po svom otrovnom delovanju, još u antičko doba. U mračnom srednjem veku je često korišćena kao pripravak za umirenje i uspavljivanje, za šta je zaslužan relativo visok sadržaj skopolamina u biljci. Kao opasna vrsta često je bila glavni sastojak raznih magijskih i ritualnih preparata koje su navodno spravljale veštice. Bunika se tokom vekova zloupotrebljavala u raznim čarolijama i vradžbinama, o čemu svedoče i Šekspirovi likovi u Hamletu i Romeu i Juliji. Poznata po svojim otrovnim moćima, bunika je dugo bila van terapeutske upotrebe, ali danas je uvrštena u evropsku farmakopeju.

Narodna medicina – Bunika se koristi kao prirodni lek u terapiji mnogih bolesti, kao što se upotrebljavaju i neke druge otrovne biljke. U narodnoj medicini se mahom upotrebljavaju listovi i cvetovi biljke, u opreznim i malim količinama. Čaj od bunike se još uvek upotrebljava kao lek za smirivanje grčeva u crevima, za ublažavanje staračke drhtavice, kao i za smirenje, mada ga lekari ipak ne preporučuju. Narodni travari ga smatraju i lekom protiv reumatskh bolova i tegoba kod trudnica i porodilja. U koje god svrhe da se upotrebljava, bunika svakako treba da se uzima uz veliki oprez i nikako bez konsultovanja sa lekarom ili lekarskog nadzora.

Savremena fitoterapija – Savremena fitoterapija takođe upotrebljava buniku u lekovite svrhe. Koriste se sastojci iz listova crne bunike, koji se, naravno, uzimaju u strogo kontrolisanim i proverenim dozama. Ovaj sastojak je jedan od sastavnih elemenata u lekovima protiv astme. U savremenoj fitoterapiji se takođe upotrebljava i ulje koje se pravi od bunike, a primenjuje se kao mast protiv reumatskih i drugih bolova. Ulje se pravi tako što se listovi bunike kuvaju u maslinovom ulju, a primenjuje se tako što se utrljava na bolna mesta.

Uzgoj bunike – Kada se biljka bunika uzgaja u lekovite svrhe, važno je da se njeni listovi obavezno suše odvojeno od ostalog bilja, a samu buniku treba gajiti na zapuštenim mestima, da ne dolazi u dodir sa drugim vrstama. Seje se u martu ili junu, sa razmakom od pola metra između biljaka. Bunika je izuzetno otrovna biljka i ne preporučuje se da je sami beremo ili uzgajamo, skupljamo i upotrebljavamo u lekovite svrhe, ako nismo dobri poznavaoci lekovitog bilja.

Branje bunike – Od vitalne je važnosti da buniku beru odrasle osobe, a da deca nikako ne dolaze u dodir sa biljkom. Nakon branja ruke moraju da se operu temeljno uz pomoć sapuna i mlake vode. Najbolje je da se tokom branja koriste zaštitne rukavic, pošto otrov može da uđe u organizam i putem kože. Stepen otrovnog dejstva biljke zavisi od staništa, ali je svaka biljka u celovitosti opasna. Za razliku od nekih drugih opasnih vrsta, bunika veoma odbojno miriše, a nije ni privlačnog izgleda, tako da se retko greškom ubere kao drugo cveće, te na sreću nema mnogo slučajeva trovanja.

Opojno dejstvo bunike

Bunika spada u psihoaktivno bilje i koristi se i kao droga. U te svrhe se uzimaju bobice bunike, a predoziranje dovodi do smrtnog ishoda. Smrtonosna doza za odrasle je između desetak i petnaest bobica, a za decu već tri ili četiri. Otrov iz biljke se može apsorbovati i kroz kožu. Kao opojno sredstvo, bunka izaziva delirijum, osećaj lebdenja, potpunu egzaltaciju, osećaj razdvajanja duha i tela i druge psihofizičke manifestacije.

Posledice – Dugoročne posledice konzumiranja bunike mogu da budu napadi straha i paranoje, vrlo izražene i čudne psihološke reakcije, neprimereno ponašanje, stvaranje podvojene ličnosti, a u najgorem slučaj smrt.Ova biljka retko može da izazove fizičku zavisnost, ali izazova psihičku zavisnost. Slično delovanje imaju i tatula i beladona.

Trovanje bunikom – Trovanje bunikom se uočava vrlo brzo. Prvi i najčešći simptom je privremeni gubitak pamćenja. Simptomi  koji slede su jako crvenilo u licu, ubrzan puls, suvoća usta i jaka žeđ, osećaj euforije, nervoza i nemir, ubrzan govor, halucinacije i delirijum. Takođe se javljaju tegobe probavnog sistema, povraćanje, otežano disanje, vid se zamućuje, a zenice postaju proširene. Osim direktnog trovanja biljkom, čovek može da se otruje i tako što pojede pticu, poput prepelice ili puža, koji se hrane biljkama kao što su bunika i druge slične vrste. Ako se trovanje uoči na vreme, neophodna je hitna lekarska interencija, izazivanje povraćanja kako bi se što pre izbacio otrovni sadržaj, ispiranje želuca i davanje protivotrova.

Sponzorisano:

Loading...