Heljda je, prema rečima mnogih znalaca iz različitih oblasti, počev od nutricionista i pobornika zdrave ishrane i života, pa sve do poljoprivrednika, uzgajivača i proizvođača, još jedna superhrana budućnosti. Heljda se pogrešno smatra i svrstava među žitarice, zbog osobina njenog semena, premda botanički ne pripada toj klasi biljaka. Seme heljde koje se koristi u ishrani potiče sa azijskog kontinenta, a biljka je veoma rasprostranjena i naširoko kultivisana u Kini tokom srednjeg veka, odakle je preneta u Rusiju i Evropu, a nešto kasnije i na američke prostore. Danas je najprisutnija u tradicionalnoj ruskoj i poljskoj kuhinji.
Seme heljde, koje upotrebljavamo u pripremi jela i proizvoda od heljdinog brašna, pripada biljci Fagopyrum esculentum iz porodice Polygonaceae. To je zapravo vrsta jednogodišnje zeljaste biljke, mada zbog hranljivosti i izgleda semena u kulinarstvu ima status žitarica. Seme heljde je nutritivno veoma bogato i često se upotrebljava i kao zamena za pšenicu, takođe i pirinač, a često se sprema i kao kaša. Heljdino brašno je pogodno za osobe koje pate od netolerancije glutena i samo po sebi je takođe veoma hranljivo i korisno. U Sjedinjenim Američkim državama i Kanadi se tradicionalno spremaju vrlo ukusne palačinke od heljdinog brašna, koje, osim što su zdrave, predstavljaju pravu poslasticu.
Sorte heljde
Heljda, kao i većina drugih kultivisanih biljaka, ima više različitih sorti, no najprisutnija i najuzgajivanija je jednogodišnja sorta Fagopyrum esculentum Moench, koja predstavlja oko devedeset procenata ukupnih zasada heljde u svetu.
Druge sorte heljde su Fagopyrum tataricum ili takozvana Tatarska heljda i višegodišnja sorta Fagopyrum cymosum Meisn.
Sorte heljde koje se gaje na našim prostorima, a proizvode su u ovdašnjim institucijama su Novosadska, Golubica, Siva golubica i Bedija. Iz Rusije se uvoze neke visokorodne sorte, kao što si Bogatir, Majskaja, Kalinjinskaja i Sibirjačka.
Uzgoj heljde
Heljda nije žitarica, već jednogodišnja zeljasta biljka kratke vegetacije. Njeno seme je po karakteristikama slično pšenici, zbog čega najčešće ima pomenuti status. Za razliku od žitarica, heljda cveta mnoštvom mirisnih cvetova i predstavlja i medonosnu biljku. Danas je sve popularnija u ljudskoj ishrani, pa samim tim raste i interesovanje za uzgoj heljde.
Temperaturni uslovi – Heljda zahteva minimalnu temperaturu za setvu od 4 do 9 stepeni Celzijusa, dok joj je za klijanje potrebno oko 17, a za cvetanje između 17 i 19 stepeni. Heljda nije otporna na niske temperature i vene na 1 stepen ispod nule.
Odabir zemljišta – Heljda ne zahteva posebne uslove što se tiče samog tla i može da uspeva i na blago kiselim površinama, jedinice pH do 5.5. Međutim, pogoduje joj nešto vlažnije zemljište, budući da je osetljiva na sušu i visoke temperature, koje posebno loše mogu da utiču na biljku u periodu cvetanja. Pošto generalno ne daje mnogo visoke prinose, heljda se obično ne seje kao zasebna kultura, već se najčešće uzgaja na zemljištu posle uklanjanja ječma ili ozimog krmnog bilja, a pretkulture koje joj naročito odgovaraju su uljana repica i strne žitarice.
Tretiranje zemljišta – Zemljište za sadnju heljde se obrađuje na dubinu od oko 20 do 25 cm u jesen ili proleće, u zavisnosti od pretkulture. Posle uklanjanja ranih pretkultura se ore strnjište, zatim se izvodi letnje, pa jesenje oranje. Posle srednje ranih pretkultura se može praktikivati oranje u dva navrata, a posle kasnih samo jesenje oranje na dubinu oko 30 do 35 cm.
Zemljište treba đubriti ukoliko je vrlo siromašno, pre osnovne obrade. Za đubrenje se koriste azot kalijum i fosfor na prvom mestu, a kalcijum, gvožđe, sumpor i drugi elementi nisu od tolikog značaja. Treba biti oprezan kod dodavanje kiseonika.
Sejanje – Setva heljde se vrši kada se zemljište zagreje na oko 15 stepeni, a započinje se u prve dve nedelje maja meseca, kada potpuno prestanu opasnosti od kasnih mrazeva. Heljda se seje sejačicama u uske redove razmaka oko 10 cm ili široke, razmaka između 45 i 50 cm, na dubini od 4 do 5 cm. Razmaci unutar samih redova zavise od gustine sklopa heljde, koja iznosi oko 200 do 250 klijavih semena na jednom kvadratnom metru. Heljdu karakteriše brzo nicanje i početni rast, zbog čega je sklona korovima i vrlo brzo prekrije i zemljište i korove.
Zbog ovih osobina je pogodna za sadnju kao funkcionalna hrana ili za zeleno đubrenje po potrebi. S obzirom da predstavlja i medonosnu biljku, često se upotrebljava i u proizvodnji meda, koji može biti odličan i praktičan nusprodukt samog zasada heljde.
Negovanje useva – Nakon sejanja heljde se obavlja valjanje tla, a u slučaju da se u periodu između setve i nicanja pojavi pokorica, treba je blagovremeno izdrljati. U slučaju širokih redova je važno i neophodno kultivisati zemljište, a to zavisi od stanja samog tla i pojave korova. Postavljanje pčelinjih košnica ne samo što je korisno u proizvodnji meda, već pomaže i oprašivanje useva heljde.
Žetva – Heljda nije biljka koja daje veliki prinos i dugo i neravnomerno sazreva. Sa žetvom se počinje onda kada je većina plodova zrela, a sama zrna se ne osipaju. Obavlja se mehanički, žitnim kombajnima uz posebno podešavanje. Nakon žetve se semena heljde suše.
Prinos heljde i proizvodnja
Heljda je generalno biljka koja ne zahteva mnogo ulaganja, ali uglavnom nije isplativa kao glavna kultura. Ukoliko joj se obezbede kvalitetni i povoljni uslovi, bez obzira što lako uspeva na različitim tipovima zemljišta, može dati veoma dobar prinos. U proseku prinosi između 1 i 4 tone po hektaru, a uglavnom 1.5 do 2 tone. U proseku, 100 kg heljdinog semena daje oko 70 kg brašna i oko 15 kg mekinja.
Heljdino seme se suši i obrađuje mlevenjem celog ili oljuštenog zrna. Mlevenjem celog zrna se dobija hranljivo i korisno integralno heljdino brašno, koje je sve popularnije na tržištu i ima prilično dobru cenu, zbog čega je heljda dobar izvor zarade za proizvođače.
