Physalis peruviana je latinski naziv za egzotični plod koji je najpoznatiji kao peruanska jagoda, zbog čega se u engleskom govornom području uglavnom nalazi pod imenom Fizalis. Ova čudnovata voćka je poreklom iz Perua, Kolumbije i Ekvadora, mada rasprostranjena je po čitavoj Latinskoj americi i šire jer zahteva vlagu i dosta sunca. Stoga se danas uzgaja od južne Amerike do Kine, Filipina, Gabona u Africi, SAD, Australiji, Novom Zelandu tj. na skoro svim kultivisanijim područjima tropskog, subtropskog i ekvatorijalnog područja. Poznata kao ukrasna biljka, njeni plodovi su pravo blago jer zbog vitamina i minerala koje poseduju imaju mnoga blagotvorna dejstva. To je višegodišnja žbunasta biljka koja pripada porodici latinskog naziva Solanaceae.
Prepoznaje se po listovima srcolikog oblika, i može dostići visinu od jednog metra, izgledajući kao manje žbunoliko drvo. Zanimljivo je i to da je samonikla i da živi u tropskim šumama tako da se u prašumi nalazi svuda od Meksika preko Perua, Kolumbije, Ekvatora do Amazonije, zahvaljujući pticama koje se hrane njenim plodovima punim semenja, a zatim ga raznose.
Plodovi koji su narandžasti, i razvijaju se u avgustu iz cvetova koji se pojavljuju u junu i julu. Plodovi se razvijaju u zelenkastim opnama koje lice na lampione kojih može da bude stotinu na jednoj biljci. Od zelene boje ti lampioni postaju žuti, pa narandžasti da bi krajem novembra potamneli i postal prozirni. Plod je veličine trešnje, slatko-kiselgog ukusa, mada ga mnogi opisuju kao osvežavajući sa ukusom marakuje, ogrozda i ananasa. Plod se bere u jesen ili kasnu jesen, kada opna postane tamna i prozirna. Sveža voćka se konzumira do šest plodova dnevno, a opna oko ploda se baca jer je opra i toksična.
Peruansku jagodu nazivaju još i meksički paradajz, a njeni plodovi najviše i liče na paradjz. Inače, kao pripadnici grupe bobičastog voća njeni evropski rođaci su ribizla, borovnica, ogrozd, i vrlo raširena i po svojim lekovitim svojstvima poznata brusnica.
Lekovita svojstva peruanske jagode
Budući da sadrži veliku količinu vitamina C, vitamine A, E, B1, B2, B3, B6, B12. Bogata je fosforom, kalcijumom i gvožđem. Kao svako voće ima u neznatim količinama ugljenih hidrata, proteina, masti, ali ono što je odvaja od ostalih to je veća koncentracija proteina od ostalih, niska kaloričnost zbog čega nije izgubila na nutritivnoj vrednosti. Zbog navedenih vitamina i minrela, ovo voće se preporučuje za jačanje imuniteta, sprečavanje prehlada, spuštanje telesne temperature, lečenje kašlja, bubrega, čak i žutice. Zbog kalcijuma i gvožđa, koristi se za poboljšanje krve slike kod anemije, kao ispomoć kod osteoporoze.
Takođe, zbog beta-karotena i polifenola preporučuje se kao jak antioksidans, koji potpomaže zarastanje kože i zalečenje crvenila i ožiljaka. Plodovi ove biljke sadrže i alkaloide, flavonide, biljne steroide, a naučnici ih zbog toga preporučuju u borbi protiv kancera, ističući antibakterijsko i antiuplano svojstvo peruanske jagode. Kada je karcinom u pitanju, ova biljka smanjuje i pomaže uništenju ćelija raka kod životinja i ljudi. Za sada se smatra da može pomoći ka ozdravljenju kod raka pluća, raka debelog creva, jetre, predupeđuje rak grlića materice, melanom tj. karcinom kože, a dobra je i za mozak, gde takođe deluje agresivno na kancerogene ćelije. Pored ovih oboljenja, peruanska jagoda pomaže izlečenju kod upale pluća kao, a njome se mogu tretirati i reumatska oboljenja.
Sadnice, sadnja i uzgoj
Peruansku jagoda se može uzgajati u Srbiji i zemljama regiona. Iskustvo je pokazalo da je najbolje saditi gotove sadnice ove biljke koje se dobijaju kada se seme poseje u kontejnere, saksije ili plastične posude, koje bi trebalo da budu duboke oko jednog centimetra. Pošto se radi o višegodišnjoj biljci, preporučuje se da bude posađena u veliku saksiju (ako je kupujete na jesen ili zimu), odakle će biti na proleće prebačena na parcelu, za koju stručnjaci savetuju da bude okrenuta pre jugoistoku jer sama biljka zahteva puno sunca u periodima vegetativnog perioda kada cveta, a naročito kada sazrevaju plodovi.
U našim uslovima, može se gajiti na otvorenom, ali pored istočne, jugoistočne ekspozicije parcele, agronomi savetuju da se čeka sa sadnjom dok ne prođu mrazevi kako bi se biljka što bolje i brže prilagodila. Inače kada se prilagodi novim uslovima, peruanska jagoda postaje vrlo otporna na zimu i mraz, što objašnjava činjenica da ovu biljku gaje plemena na Andima, ali da se može naći i u šumama na obodima ovih južnoameričkih planina. Poodraslu biljku kako bi pravije rasla i ne bi lomila grančice, uzgajivači vezuju za prtiku (drveni kolac ili deblju dasku), a u našim uslovima uz pravilno đubrenje (kombinacija stajskog, minrelanog đubrenja) i zalivanje pošto traži vlagu, peruanska jagoda može da naraste i do 1,5 m visine.
Preporuka je da se sadi u što većim saksijama kako bi bez obzira imate li parcelu ili ne davala znatno veće plodove, nego kada raste u skučenom prostoru. Kada se navikne na nove uslove mraz joj ne smeta, a uzgajivači tvrde da ima mogućnost prilagođavanja i da kada prebrodi mrazeve njen plod može biti ukusniji nego inače. Pošto je iz porodice paradajza, krompira i paprika, sam način rasađivanja i uzgoj može biti isti kao kod paradajza i paprike.
Primena
Upotreba ove biljke za sada odlikuje južnoameričke kuhinje, gde se stavlja u torte i kolače, slatke i slane salate (salse), a dobra je i za industrijsku preradu u džemove i dodatke slatkišima. Kod nas je malobrojni znaju kao ukras u salatama i na dezertima, ali se nadamo da će se i to promeniti.
