Kada smo pod izrazitim stresom, kada nam se dešavaju neke životne situacije koje naš psihički deo ličnosti dovode do vrhunca razdražljivosti, dolazimo u situaciju da postanemo uznemireni, nervozni i uplašeni ili jednom rečju- paničimo.
Panični poremećaj ili napad panike spada u široku grupu anksioznih poremećaja. To su mentalni poremećaji koji su u svakodnevnoj psihijatrijskoj praksi veoma česti i predstavljaju stanja gde je anksioznost jedini ili dominantan simptom. Postoje dve osnovne grupe ovih poremećaja:
- fobični anksiozni poremećaji (agorafobija, socijalna fobija i specifična fobija)
- drugi anksiozni poremećaji (panični poremećaj, generalizovani anksiozni poremećaj i mešoviti anksiozno-depresivni poremećaj)
Šta je strah a šta anksioznost?
Strah je normalna emocija koju osoba ispoljava kada postoji realna opasnost i praćen je reakcijom našeg tela koja je posledica pojačanog lučenja hormona adrenalina (lupanje srca, ubrzano disanje, napetost mišića, znojenje, vrtoglavice i mogući gubitak svesti). Predstavlja odbrambenu reakciju organizma i spremnost da se sa opasnošću suoči ili da od nje pobegne.
Sa druge strane, anksioznost ili patološki strah je emocija koja ima slične manifestacije kao i normalan strah, ali se javlja kada ne postoji neka objektivna opasnost ili kada je strah prekomeran tj nesrazmeran sa doživljajem opasnosti.
Šta je napad panike i šta ga izaziva?
Napad panike predstavlja doživljaj intenzivnog straha koji je praćen brojnim telesnim (somatskim) simptomima. Karakteristično je da napad nastaje iznenada, vrlo brzo se pojačava u intenzitetu (najjači je kada su izraženi svi prateći simptomi), traje kratko i zatim spontano prolazi.
Osoba koja ima panični napad, opisuje ga veoma dramatično – kao osećaj bliske smrti, gušenja, srčanog napada ili gubitka kontrole nad samim sobom i straha od ludila. Postoji potreba da što pre pobegne, da napusti mesto događaja ili potraži hitnu lekarsku pomoć. Osoba oseća strah od ponavljanja napada ili njegovih mogućih posledica (infarkta, ugušenja, gubitka svesti i povređivanja). Zbog toga se trudi da promeni ponašanje, da izbegne određena mesta i događaje, češće se bez realnog razloga javlja lekaru pa time menja sopstveno svakodnevno funkcionisanje i postaje „rob“ svog straha.
Faktori koji mogu dovesti do nastanka napada panike su brojni i mogu se podeliti na:
- psihogene faktore– konfliktne situacije koje kulminiraju, hroničan stres, opšti stresni događaji
- biološke faktore– hormonske promene, promene prenosnika signala u mozgu
- fiziološke faktore– prekomeran fizički rad, klimatski uticaji
- socijalne faktore– uticaji sredine i uslova u kojima živimo
Stres je najčešći okidač za prvi panični napad, bilo da se radi o nekoj specifičnoj akutnoj stresnoj situaciji, ili je u pitanju dugogodišnji nagomilani i potisnuti stres koji je kulminirao.
Prvi panični napad može nastati:
- prilikom nagle promene uobičajenog načina života – preseljenje, promena posla, udaja/ženidba, prva menstruacija, prvi seksualni odnos, trudnoća, rađanje deteta
- kod značajnog ličnog gubitka – smrt člana porodice ili drage osobe, abortus, gubitak posla, ozbiljna ili neizlečiva bolest
- kod upotrebe novih nepoznatih supstanci koje su strane našem organizmu – prva cigareta, kafa, alkohol, droge
- u različitim situacijama koje ne predstavljaju realnu opasnost ali ih osoba doživljava kao stresne (fobični poremećaji) – strah od vožnje liftom, strah od boravka u velikoj grupi ljudi, strah od otvorenog/zatvorenog prostora, strah od visine, strah od životinja i mnogi drugi.
Kada jednom doživi panični napad, zbog straha od njegovog ponavljanja takva osoba:
- pribegava izbegavajućem ponašanju (trudi se da izbegne navedene situacije koje su dovele do prvog napada straha)
- stvara zavisnost (postaje zavisna od neke osobe ili mesta gde oseća sigurnost)
- upada u stanje depresije (zbog osećaja bespomoćnosti i nemogućnosti da se izbori sa strahom)
Kako da prepoznamo panični napad?
Napad panike predstavlja mešavinu psihičkih i somatskih poremećaja. Ima nagao i neočekivan početak, bez realnog uzroka i bez prethodne najave. Napad može biti različitog trajanja (najčešće od nekoliko minuta do jednog sata) i različite učestalosti (jedan napad u nekoliko meseci ili nekoliko napada u toku jednog dana) i ima tendenciju da se ponavlja.
Panični poremećaji se mogu javiti u bilo kom uzrastu, ali ipak su najčešći kod mladih odraslih osoba (30-35 godina), a 2-3 puta su češći kod žena nego kod muškaraca.
Klinički simptomi napada panike su:
– ubrzano lupanje srca (palpitacije i tahikardija)
– ubrzano disanje, osećaj nedostatka vazduha ili gušenja
– bolovi i stezanje u grudima
– neprijatnost ili bolovi u stomaku, mučnina, povraćanje, proliv
– znojenje, jeza, drhtavica i malaksalost
– tremor mišića
– vrtoglavica, nestabilnost hoda, poremećaji i gubitak svesti
– osećaj „knedle u grlu“
– osećaj vreline ili hladnoće u telu, trnjenje ili bockanje
– ukočenost (spazam) ruku i nogu, nepravilan hod
– strah od bliske smrti ili strah od gubljenja razuma
– strah od gubitka kontrole
– derealizacija (osećaj da se ne nalazimo u realnosti) i/ili depersonalizacija (osećaj odvojenosti od samog sebe)
– strah od ponavljanja napada
Panični napad koji se dogodio jednom ne može se smatrati bolešću, jer svaka osoba nekad u toku života može imati takvu reakciju kao odgovor na emocionalni stres. Takođe klinički gledano, osoba koja boluje samo od napada panike je psihički potpuno uravnotežena, a ima iracionalan strah da “počinje da ludi“. Sami po sebi napadi panike ne ugrožavaju direktno život pacijenata, u smislu da mogu biti neposredan uzrok smrti. Opasnost ovih napada ogleda se u njihovom ponavljanju i stvaranju začaranog kruga gde pacijent živi u stalnom strahu od novog napada.
Glavne manifestacije pogoršanja stanja pacijenta su:
- povećanje intenziteta, broja i dužine trajanja napada
- ograničenje ponašanja i poremećaj uobičajenog načina života
- nastanak novih fobija i pridodatih psihičkih poremećaja (depresija, hipohondrija)
Lečenje napada panike
U osnovi lečenja ovog poremećaja je njegovo što ranije prepoznavanje, a zatim i redukcija simptoma i njihova dugoročna kontrola. Terapijski pristup se u početku bazira na primeni lekova iz grupe antidepresiva i inhibitora preuzimanja serotonina (serotoninergici) u trajanju od najmanje 6 meseci.
Uz terapiju lekovima obavezna je i primena psihoterapije, gde pacijenti uče da savladaju strah i da ne precenjuju opasnost od poslednjeg ili narednog napada. U daljem toku lečenja, pacijenti se uz pomoć psihoterapeuta postepeno izlažu fobičnim stimulusima, treniraju sebe da uklone pogrešna uverenja i strahove i postepeno se oslobađaju anksioznosti.
Kao rezultat adekvatne terapije, napadi panike potpuno prestaju, opšte stanje pacijenta se popravlja i on se vraća svom uobičajenom ponašanju i aktivnostima.